Антологијски избор српских народних приповедака Веселина Чајкановића

Abstract

У раду се разматрају посебност избора и модерна класификација грађе у антологији српских народних приповедака коју је Веселин Чајкановић приредио и објавио 1929. године. Као антологичар, Чајкановић је успоставио добру равнотежу у заступљености различитих извора (штампаних и рукописних), а у његовом избору су место нашли и неправедно запостављени записи који су до тада били у сенци прозне грађе највећег фолклористичког ауторитета, Вука Караџића. Утврђује се дубок и детаљан Чајкановићев увид у архивску грађу, рукописне збирке, као и у материјал расут широм познате и теже доступне периодике и других штампаних издања мање познатих сакупљача народних умотворина. Трагајући посебно за архаичним темама и мотивима из религије, магије, култа и митологије, Чајкановић је сабрао речит зборник обичаја, веровања, етичких и естетичких вредновања васколиког религиозног мишљења срског народа – „Стари завет српског народа“. Поред тога, у раду се сагледава и значај изванредних Чајкановићевих коментара који откривају богатство приповедних варијаната, али представљају и минуциозне и антологијске примере анализе из области упоредне митологије.